Ekonomija žudnje

 

znaš kakva je bila moja baba,

čuvala je decu po Herceg Novom,

on mlatio mistrijom

po zidovima u komšiluku

pa se udala.

 

 

zime su bile duge,

kubici drva se pogoreli.

ona je palila vatre,

on tresao čunkove o njenu glavu.

 

 

ja sad gde god da odem

kažem nisam odande.

pripadam poljani, tamo gde su

komšije odavno zakopale mućak

sa naše strane međe,

ali ne i ljudima koji su je naselili.

 

 

u nižim razredima sam sanjala

kako me jure da me kolju,

u višim četvorku iz matematike.

na fakultetu nisam dizala bune.

 

 

noću čujem topljenje glečera na severu,

klizišta kako zatrpavaju Ameriku.

tako im i treba!

govore ljudi iz mog sela.

 

 

grudi su mi i danas

kao nekad ocena iz matematike.

Petrović, mršava dvojka,

rekla bi nastavnica dok deli zadatke.

 

 

i dalje me pitaju o tebi, to boli

mnogo više nego

kad su me u školi pitali

koje slovo ne znam da kažem.

pa pička vam materina recite vi

ono što ne znate, mislila sam.

 

 

bićeš bogat

kako si se oduvek i ponašao,

a nisam ti rekla

oduvek sam maštala da kreneš ka meni

onde gde i buržuji kreću praznih ruku.

uvek sam želela

da dođeš

u zagrljaj.

 

 

 

 

 

Govorili su mi da je Beograd grad

u kome nikog ne smeš da pogledaš u oči

 

ja sam šmeker devojka.

imam perorez u džepu

i žice u brushalteru.

ne znam da pričam o filmovima.

znam kako se sade luk i grašak

i da točkovi traktora blokiraju

kad nestane ulja za hidrauliku,

ali njega to ne interesuje.

 

 

on je muškarac dama.

ne zna kako funkcionišu

porodični sistemi

sa sekirama, vilama i grabuljama.

zna koja su vina dobra,

koji kaputi preplaćeni,

ali mene to ne zanima.

 

 

mala, zajebi, kaže

i ja se setim

kako je vrućina bila velika

tog leta u malinama, a cena niska

pa smo blokirali prugu,

prevrnuli maricu

i da je jedan iz žandarmerije

imao isto tako sjajne oči

i pogled koji pomera kašike.

 

 

bilo je naređenje:

ne sme se probiti kordon

ali kažem, cena je bila niska,

nismo mogli radnike da isplatimo.

i sve su to bili

neki muškarci-dame u oklopima

koje su žene iz mog sela

probijale kamenjem.

 

 

tamo gde sam odrasla

nežnost se ne iskazuje prema ljudima,

ona se čuva

za mačiće što se okote u štali.

tamo naučiš neke fore,

onda odeš daleko

i tražiš muskarca koji na njih ne pada.

 

 

kad ga sretneš počinje rat

za koji nemaš nikakvu strategiju

zato što je ljubav jednostavna

a ti si pre svega devojka

i u neke bitke

ne ulaziš da bi pobedila.

 

 

planina u plamenu

 

tata, u ovoj ćerki ima pomalo sina

kog si ludo želeo

ne samo u načinu na koji hodam ili

igram uz pesme Šabana Šaulića

 

 

nekad kroz mene prostruji krv predaka,

onih što su ubijali svoje žene,

skidali komšijsku decu s trešnje puškom

 

 

možda bih i ja mogla

rano upregnuti volove,

dugo graditi ono

što ću kasnije da polupam

 

 

šta to natera čoveka da krene

na sopstvene snove

čekićem?

 

 

mogla bih se probuditi i reći

ženo, ispeci mi kokošku za ručak

danas ništa neću da radim

sanjala sam da sam bog

 

 

tata, u ovoj ćerki ima pomalo sina

koji se nije rodio

 

 

spašena je jedna žena

muške krvi po kojoj plivaju ćuskije

 

 

pre polaska u školu znala sam šta je oduzimanje

 

bila sam opet žensko

 

 

mama je plakala u porodilištu

deda opsovao kad je čuo

 

 

samo je baba

umrla na vreme

 

 

svuda pogledi – srpovi

pratili su za šta ću se uhvatiti

 

 

volela sam pištolje,

bagere i čekić

 

 

šta će ti to

ti si žensko

žensko si!

govorili su

 

 

sedela sam tati u krilu

okretala volan traktora

nikad to na filmu nisu prikazali

 

 

tamo devojčica drži kormilo

otac joj je spustio ruku na leđa

ima more ponosa

da potopi sve naše poljane

 

 

ovaj kadar je drugačiji

volan je utešna nagrada

dali su mi udžbenike

i držali me dalje od alata

 

 

šteta što nije muško

šteta

mislile su strine ispod oka

 

 

nikad ništa nisam pogrešila

a oni mi nikad nisu oprostili

što sam radmila

što sam žensko

 

Radmila Petrović, iz zbirke Moja mama zna šta se dešava u gradovima