Na prstima Kine još mislim o tebi

Usta su mi puna oblaka

krenem i stanem,

kroz proreze tišine

idem tamo gde ću te naći.

U prozoru očiju

ako se sastave oblici

imaću sve čega nemam

i od jedne do druge ruke

kilometar

da ne postoje mesta

bez tebe

da ne postoje

Kine

sever mog ramena

pune uši ušećerenog

da ne postoje osećaji

da si mi tu

da ne postoje imena potkošulje ulica

samo jedne

da imam dva kruha

i nijedan gore

da ti na prstima pokažem

sve je tu bilo

da nema nas

bili bi neki drugi

da kljunovima gutaju nebo

i noktima ljušte svetlost

da krenu i da stanu

na kilometar jedni od drugih.

(O postojanju)

između dva nepravilna zvuka

posipam lišće ispred stepeništa

sa rasejanom trskom Nila

i pokrivam tabane svežim voskom,

da ne tražim od sveta

onaj oproštaj koji mu dajem

za svako jutro nedosanjano

ko je kriv

kad ponesem sve prošlosti

ormari me gladno posmatraju

i ja im ne uzvraćam

u akvarijum posadim zlatnu želju

i čekam:od sveta je bolje ne očekivati ništa.

I znaš da ne možeš sam

i da Nil protiče samo da bi dotakao jesen

da žute pluća u mojim očima.

***

Kao plavi kit

u staklenoj boci

crtam,crtam

po prstima

azijske stepe

i fjordovska krila

i ne želim

da se zaustavim

negde je neko

o ljubavi pisao

nešto kao most

i nešto kao reka

gledam odsjaj vode

u cipelama

mirim šume u meni

ćute nespretni divovi

i smeše se

neprekidno se smeše.

Ivana Pantelić, iz neobjavljenog rukopisa Čamci za ptice