Čiča miča
Taj kanap,
Što je pukao,
Čiča Mićo,
U isto vreme kad i noga stolice,
Su dovoljna mrtva priroda,
Skoro kao gotova priča.
Nađi lepak
Da spojiš konopac oko balona.
Čiča Mićo,
Baloni su šareni i dalje,
A lampe od kanapa
Bacaju lepo svetlo po sobi.
Zapali cigaretu,
Ima toliko načina za ubiti se
I toliko načina za oživeti se u smrti.
Pogledaj,
Zašto baš ti, ja, on?
Sasvim slučajno,
A razloga uvek ima onako
Kako ga ti nađeš.
Sve je povezano, ogromno klupko,
Kao tvoja nova lampa.
Znam, govore da pušenje ubija,
Ali za koji kraj kanapa da se uhvatiš
I popneš na tu veliku,
Ogromnu, predugačku nit
I izvedeš senkama svoju predstavu balansa?
Čiča Mićo,
Priča je uvek ovde, a sada i tamo i
Gde god bili,
Vrtimo se podnoseći čamu,
Znanje, nebo, svest, sam kiseonik
Što zapali plućna krila.
Zašto?
To znaci biti živ.
Čiča Mićo!
Nikada ne čitam svoje pesme,
Ubijaju mi volju za životom.
Zato sam postala trgovački putnik,
Prodajem samo
Lampe.
Zagrlilo me je komšijsko dete
Na ulici.
Kaže, svađali su se mama i tata,
Pa je zamislila
Da ih nema,
Rasplakala je ta misao.
Moj komšiluk misli
Da sam u sekti zbog muzike koju slušam,
Da li je čudno
Da sedim sa detetomu sobi
I jedemo tortu
Jer se obe plašimo gromova?
-Idi sad,
Moja soba je psihoaktivna,
Možda ćeš poželeti da budeš
Umetnik
I popiće ti pamet, dušu
I saosećajnost
Umetnost,
Zbog koje se sutra
Nećeš plašiti čak ni samoće.
Idi dok još plačeš,
Možda sa pravommisle za
Mene da sam čudna.
Ne mogu da zapalim cigaretu dok
Te ogromne oči gledaju u mene.
Šta što ne postoji u meni vidiš sada
I šta svi mi vidimo kada se zaljubimo
U sigurnu tišinu
Onoga sto nazivaju karakter?
Rasplakalo me je dete od deset godina
Koje nije htelo da spusti svoje malene ruke
Sa mog zagrljaja.
Potpuno smirena čitam Agatu Kristi.
Gledam šumu koju seče dim smotanog duvana,
Mrežu za komarce na prozoru
I babu- reže od kašlja,
Starim ljudima ne treba davati daljinske upravljače –
Zovu svoje sestre sa njih.
U ovom selu živi Mićko,
Bila sam zaljubljena u njega kada sam bila dete
Ili u njegovu stolicu za ljuljanje,
Pripadala je njegovoj majci koja me je obožavala,
Bila sam mirno ali brbljivo dete,
Kažu, bujne mašte.
Ljudi koje sam ovde poznavala
Su ili umrli ili se odselili odavde.
Toliko se golo i jako oseća život,
Jasno,
Kao da sam vazduh očvršćava.
„ Emocije su precenjene,
previše dramatizujete stvari,
nema potrebe. “
Šapuće, jednostavna, ravna Vojvodina.
Zabava i duh su uznemirujuća okolnost
U potrazi za mirom,
Nemiri golicaju stomake
zaboravljajući težinu starosti,
Okreću stomak u težinu karaktera
Svega što se mora.
Smejem se i napokon razumem,
Nema vremena za nas.
Sve i svako nas oblikuje
Samo surovosti ne treba razlog.
Ne pomera se
Kosa mi je mokra,
kiša se sliva, po pločicama
Gledam u leptira.
Ne znam da li je tužnije
to što razgovaram sa leptirom,
koji je umro pod mojim dlanovima,
ili to što ne znam da li je
uopšte bio živ kada sam ga podigla
sa ulice da mu kiša ne
ne pokvasi i ne
uništi krila.
Ne pomera se.
Priroda je surova,
stvara sva ta prelepa
stvorenja, a onda
ih ubija,
Tek tako,
Kao da im nije majka.
Svako se, ipak,
Grčevito bori za život.
Kada dugo posmatram stvari
Ili više puta izgovaram
sasvim proste reči,
Uništavam im smisao tražeći ga.
Životinje se savršeno razumeju
Osećanjima, instinktom,
Ne uspevaju
Da poveruju u laži
Jedne drugih,
Da je mene leptir video
Mrtvu,
On bi znao.
Ne bi bio ubeđen
Da sam ja živa
Ne pomera se.
Ravna dimenzija
Iza tri ogledala me čeka,
Da li ja ili ja ili ja,
Slika mene ili sveta,
Sveta u meni,mene u svetu-
Cveta
Karma.
Staklene trepavice ko sedam šišmiša
Što žedni piju
Odraze
I odlaze
Noćno,
Nazivajući se snom
Lome se o ravnu stvarnost
I ne razumeju zašto plačem.
Milica Milovanović, iz zbirke poezije Soba