nežnija polovina eksplozije

mesecima treperim; budim se kao poludinamit u srcu grada

i znam da se spolja nikada ništa neće desiti. bes i olakšanje

dva su sprata zgrade koju se spremam da dignem u vazduh.

sklupčana zato, i mirna, stojim u dnu placa gde je trebalo položiti psa.

pod zemljom, u kojoj je jednom nikao paradajz, ponavljam: telo ionako

ne postoji, telo je prašina, telo je samo performativna manifestacija bića.

u iznajmljenom stanu nemam rernu pa u nju nije moguće smestiti

glavu. vaspitanjem odbacujem nepromišljenost: tragedija pripada

pesnicima – od mene se očekuje postupak suptilan, razborit i praktičan;

pa ipak, moje su šape prljave od zemlje, preterano suve, od drveta

neobradivog, od nerashladjenog vina. u priželjkivanju praska uspešno

dočekujem samo svitanje, a to je postalo nepodnošljivo.

nasilje forme koju naseljavam

ponekad se, nad tihim trzajem na nepoznatim licima,

setim dece sa kojom sam sedela u klupama i autobusima, o čijim

su roditeljima pitali moji roditelji, a ja nisam umela da odgovorim.

porodica je osnovna gradivna jedinica društva, u osnovnoj

školi u koju dugo čuvani dinamit pada uz mali prasak, u fiskulturnu salu,

neće me najednom biti sramota zbog kratkih prstiju, nogu, jezika,

svi će vrištati uglas i to je plodno tlo za jednačenje po mestu borbe:

neuspeli pokušaj da se istovremeno bude poslušan i dosledan,

vežbaonica za mirno odustajanje. prislanjam obrok na nepce,

zanemarujem godine učenja gramatike, gutam nerazgovetno i sporo.

pretpostavljam da vremena ima na pretek jer su ručkovi podmetanja

višeglasja kao što je spuštanje roletni snažan građanski čin.

naučiću svoju decu da je biti srećan ili napredan antropološka igra

u kojoj će se zauvek koprcati. bez brige, što su stvari preciznije, manja je

verovatnoća nesanice! osam sati sna konvencija su opstanka, podsećam se

dok pijem prvi litar vode. još samo litar i mogu da odahnem za danas.

Maša Seničić, iz knjige Povremena poput vikend-naselja

Kome, čemu: dativ

ne pripadati pojedinačno ljudima

jednako je nezahvalno

kao ne pripadati političkim partijama,

samoproklamovanim društvima,

nacijama, većinama ili manjinama:

neće te zvati na skupove,

neće ti slati razglednice,

neće znati šta od tebe da očekuju,

a nepredvidivost

je kamen u cipeli,

kamen u džepu,

kamen u bubregu,

kamen u svakom slučaju;

ne pripadati ljudima

jednako je smešno

kao pripadati im,

samo manje naporno

i tužno praznicima

Maša Seničić, iz knjige „Okean“