Milina

vrati se, milina, naša si mater i naša žena, vrati se,

milina, u okrilje raspalog doma u kome cvrči

klozetska šolja i memla se uvlači u mala pluća,

oprosti nam, milina, porodica pudli smo bili,

sanja već oprašta što spavaš sa njenim čkodeom, semenje

čuva u ustima, mršava je, ali šizofrenija manje je

cepa, dođi mima, prođi bez metka, najlepša pileća

butka te čeka, i noć, seti se bojana iza vrata kada te je

čeko i trešnja na koju si se, veverice, pela, tvoja

hrvatska krv meni je sveta, prođi bez metka, mima,

strvina i žena, i

bradavica iznad usne je malina koja pulsira te drema

da pasiram da liznem da taksiram uvek pored

iznajmljene napukle barake gde si odbegla, amebo,

utekla, te se deobom množiš na milinu i slinu, i

tumaraš, nadražuješ, crvotočiš, to odlažeš slezine

rasip, moj taksi brunda, izbacim te golu u blato i

stabam te u potok na vlas i ten, i onda – prhneš,

međutim, prhne i zadruga koja bali, kondilomi obala

primaknu se da bi se draškali, dečaci pune, a šta

rade makrobiotike ručne, bosne čuče da bi nužde

tekle, ova rima će ti skratiti život, tvore, hajde da

trampim što venu malena telašca naše dece za tihi

drhtaj tvoje pičkapene.

Sveti delfini

devojkama koje pričaju s delfinima
i vode ljubav s njima

Neki ljudi pričaju po gradu da silimo delfine. Mi

znamo zbilju. Zaljubljenim delfinima, dobi huligana,

žaruljasti katamarani pevaju suro: No fun. No fun,

baby. Kada ljubim delfina vidim (ljudski) honorar,

skenirala sam, potpisala i vratila svemirskom

sekretarijatu, praćnula sam se, opet sam ispala skrob,

bazeni su hladno servirane smrti, spusti me u more

kao tiganj.

Ko ima bazene mora ubiti ili biti ubijen u visokom

društvu. Ko ima biblioteke prestaje da oštri

karanfilčiće mužne i trči kao morski pas kovitlacu

koplja. Zlatne manžentne igraju sa delfinima − poza

je britka, duvaj mi vazdušni đon tike, duvaj ga, duvaj!

Kada radim ja sam agilni paun i ne smem imati

pukotine,

a pukotina se delfinom popunjavala kao brdo

na nišan, kao raspala majka na tattoo. Ko se još seća

magnovenja kojem mokri nož uranja čipkast koren

planine vezan za ikru meke reke? I to sve me tako loži

u jagorčevinu da krenem.

Retko dolazim do delfinskog boga, ali kada dođem tad

se u šumu ili more razložim – kao na zlatnoj tacni

rasporen mi drogiran delfin, dok tkivo mu se drobi

kao meso nara –

i vidim kao potopljen dnom vene maleni dron,

ili tada pijana sam drhtava mini letva,

te volim da sam tanga,

crna tanga u ustima ražnja delfina imena Agonija.

O, o, o, Agonijo, puuusti tange iz usta,
one su bile (smrdele) u debelom

(kineskom) dupetu

i nigde tu nije bilo želatina.

*

Izabran kao ispljuvan – politički program

komarnika, namestiću. Izabran kao ispljuvan –

politički program komarnika, namestiću. Pokrov

mlekca solimo. Ako se dovoljno zgurimo i nadžnjemo

možda nam bude dato da kušamo cik-cak plošnost. U to ime,

Odluči se, Ceco! Predugo si ga čuvao,

grejao i deranžirao, kupi

ili vrati dildo, a tebi onda

neka objašnjava prodavačica iz

amana kako ono nije buđ, nego bela

skramica, koja, vidiš (malo

sutra), nožem grebana, spada.

Bojan Marković, poezija