Gruzija

od onih sam što sanjaju
tuđe snove
previše sam dosadan
da sanjam nove
komarac u ćilibaru
stidljivac u gej-baru
nikada
dotakao
nisam ništa
uvek
pognute glave sa bojišta
toliko smotan da smotanost
postala je vrlina
18 funti za ushićenost
18. godina za čašu splina
s sredinom ne mogu
izići na kraj
kozja koža miriši na raj-
Ljubav je bescena,
noćni je prevoz skup
zemlja Gruzija zemlja opscena,
koza pada uz tup lup

pevajućem detetu
ne dati ni cvancika
ne veruješ ni u šta
ne, ne pomaže ni logika
gore od najgoreg sramišta
-ne možeš naučiti spontanost-
to je smotanost
ne veruješ ni u poeziju
jel ikako moguće-
u Gruziju?

Najsrećnija noć

pod mojim
dva i po metra visokim plafonom,
rasprskavaju se,
kao svetkovina u čast života,
crvena polja maka

pornografska industrija
obasjava
moje sobe nepregledni svet-
van sobe sumnjivo je sunce

iz naših zidova raste cveće,
mekano na dodir, gotovo gnjilo
kao pejzaž tokom putovanja
Čini se da
u vezama sa ljudima
moraš da razmišljaš unapred,
kao što pred spavanje
navijamo sat
ne bi li makar još jednu noć
produžili svoje postojanje

i tako dok se,
spektakularno,
kao vrhunac pirotehničke svečanosti,
ne pojavi mesec-
nekad žut, crven katkad
zelen kao usahla reka
beo kao devičanska bedra,
ništa više ne želiš
nego to mlado belo telo
da obujmiš oko pasa
znajući da jedan osećaj
može da traje zauvek

lagano, kao znoj
po drvenom podmetaču,
oko mene šire se
bokori grimiznog cveća
Ne, ne želim da spavam sam
dok se oko mene
crven rasprskava mak

Ložač

Pospi ugljem
mekim
crnog baršuna
pokrivač
sakupi grane
grančice
male grančice
novinskog papira masnog
kao burek u podne
i cepanice
sa ili bez
hepo kocke

skini rukavice da ti ugrejem ruke

blagi gutač kiseonika
mašice i meh
piri vatru
maške i žarač
drži vatru
krotki gutač kiseonika
neću reći
da sam gospodar vatre

skini rukavice da ti ugrejem ruke

nisam visok kao kuća
čak ni kao koliba
otići ćeš sa dečkom
visokim kao kandelabr
to je prirodno
kao što gurneš prste u vodu
ja, zgrbljen,
zgrčen kao ugalj
pružam ti
ruke svoje,
plikovite,
opekovite
samo

skini rukavice da ti ugrejem ruke

Kao što brinem za vatru
hteo sam i za tebe
iza tebe
ostao je alkohol
vatra pršti
kao kada u koka kolu
sipaš šećer
grabljivi plamenovi
kao najlepše ruže
prema meni
ubaciću još jednu bukvu
moje ruke
samo za ushit vatre
osećanje takvo
da zaboraviš
da posečeno je drvo
da bi tebi prestali da trnu nervi

skini rukavice da ti ugrejem ruke

Zaobilazan put kući

Znamo
Nije dovoljno – Volim te
Ali osećamo
Ponekad bi trebalo da bude

Poznata porno zvezda
Povlači se,
Više ne svlači se
Fanovi mokrih maramica
Sada samo jedni druge imaju
I svoju tugu;
Želim joj samo najbolje
Za svu radost što je pružila
Snovnu kuću i dobroga muža
Sa pogledom na more
I da more je ne more
Ako i pozvoni neko
Neka bude to istoričar
Da ustoliči u modernoj je istoriji

Musavi otac i sin u dovratku
Polovine hleba doručkuju
Prizor najtopliji koji kao crv
Ikada u jabučicu oka ušao mi,
Raznežim se.
Gotovo nasmejem se,
Al ovaj me je grad uzeo pod svoje
Tako nešto tako lako ne menja se-
Boje kao pred kišu
Pa rešio sam se na fotografije
U vodi Česme terazijske
Ogleda se ceo svet
Muljavo je sve,
Ponekad kiša padne
I to to je

Znamo
Nije dovoljno – Volim te
Ali osećamo
Ponekad bi trebalo da bude

Devojčica i dečak
Nerazdvojni bili su
Igrali se u pesku
Ležali na travi
Prskali iz pištolja na vodu
Sada gledaju se u metrou
Hladnim očima stranca,
Ako se pogledom dodirnu
Ako se očima nasmeju;
Samo na trenutak
Na trenutak
Srce poskoči mi,
Kao kada nakon dugog puta
Ugledaš more
Al odmah setim se
Samo je svakodnevica
Svako je svakodnevica

U velegradu

Tako prelep je grad,
kupa se u fotonizovanoj pažnji
svojih stanovnika,
iz lobanja svih svetala

Nikog živog nema,
ali znam da se iza ovih zgrada
krije sva poezija potrebna
Iza betona debelog
kao trava ispod mora
hiljade ljudi viče,
želim i ja da viknem
kao zver
svoju ženku da dozovem

Ali tako me je sramota
na ovom otvorenom trgu
Sramota,
od statue starog političara –
podseća na data obećanja
Svejedno,
želim da se okupam u fontani
kao u danima
iz kojih se samo
osećaji pamte

Ulična rasveta,
meša se sa svetlošću planeta
Polako sviće,
i tako je teško održati
prema sebi obećanja,
Kao što je buđenje
najteži deo dana

oproštaj je večno sutra

Znaš, Meri,
Svaku noć
Ili jutro
Kad legnem, znam
jutro će promeniti sve
makar ih bilo na hiljade
hiljade istih jutara
Krevet udoban
velik i prazan
Kao kosmos se otvara
Još jedna najsrećnija noć

Kao vatra i smrznuti Mirko
Kao sunce i zalutali Slavko
takvi smo ti i ja
Smrt je smejurija
čovek živi da uživa
Ja uživam
i dok samo mislim na tebe.

Znaš, Meri,
Lepo je kad se nasmeješ
tako da mogu da te čujem
Premekana tvoja koža
i uvek topla leđa
čak nije loša
ni nevidljiva tvoja kosa
što istražuje puteve mog nosa.
Ako ćemo iskreno,
jedino je strašna misao
da treću sezonu “Peaky Blinders“-a
ne gledamo zajedno iz kreveta;
Sa tvojom glavom
na mojim grudima
Sa tvojom kosom umašćenom
mojim prstima od kokica

Kao vatra i smrznuti Mirko
Kao sunce i zalutali Slavko
takvi smo ti i ja
Smrt je smejurija
čovek živi da uživa
ja uživam
i dok se samo prisećam

Znaš, Meri,
Nema brige za prošlih 129 dana
Samo ništavan ne sanja godinama
Jer čovek ide, a vreme sedi,
s prostorom i Minkovskim
igra preferansa
Konačno sam shvatio,
na mojim prstima koncentrične linijice
putokaz su do tvog pupka i karlice,
kada te zagrlim i blažen zaspim.
Uživanje nestaje,
Ali sreća ostaje.
Osećam svakog jutra –
Oproštaj je večno sutra

Između dva grada

Između dva grada,
Između dva para roditelja,
Između sadašnje i bivše
Ameba koja jedva diše.
U prvom gradu, roditelji pravoslavci
U drugom, roditelji katolici
A svi u mene vernici
Ameba koja jedva diše,
Ameba koja laže:
Nema zla bez dobrog;
Ona kaže:
Živeti je uživati,
ali ja živim
Pod uticajem roditelja,
Pod uticajem žene,
Može li neko malo da odglumi mene
Pa da i ja malo imam uticaj na sebe?

Između dva grada živim,
Jedan hoće da postane novi,
Drugi hoće da ostane stari.
Ja želim da postanem „nešto“
I grešim
Jer treba da postanem Neko
ko ume da radi Nešto
a ne svašta i ništa.
Osećam se kao malo kuče,
slobodno pored kontejnera
Ali sam, zapravo, malo mače
ušuškano na dnu kreveta:
Pod uticajem roditelja,
Pod uticajem žene,
Može li neko malo da odglumi mene
Pa da i ja malo imam uticaj na sebe?

Luka Kurjački, poezija