Prženije

Tu je. Samo ne mogu da ga zagrlim. Kao u noćašnjem snu: u belom duksu sa teget i crvenom prugom, u farmericama, sa sedim brkovima, jedna ruka u džepu, drugom gricka semenke; samo što je bled, jer je duh.
Tu je, ne vidim ga, ali čujem kako jutrom škljocnuše vrata iz mog tinejdžerskog doba, kako zvecnuše ključevi od podruma, pa odjeknuše šerpa puna turšije i lim naše sudopere. Zatim zašušta voda kojom on ispira kisele paprike i paradajz. Ja još uvek žmurim, jasno mi je da spavanja više nema, ali pokušavam pokrivajući se jastukom po glavi, dok konačno ne zacvrči na vrelom ulju tako mokro isečeno povrće. Čujem ga, osećam, tu je. Samo ne mogu da ga zagrlim.
Ovaj recept je i veseo i tužan, topao i smrzava, miluje i leči, izaziva suze i briše ih. Jer oca moga i nema i ima.
A jelo kakvo je? Zavisi od trenutka. Ali je uvek puno ljubavi, ne gurmanske zaljubljenosti u neku balkansku pikanteriju, već one intimne, bezuslovne, što zasmejava i raduje, hrani srce i dušu, iskazane, materijalizovane u – tatinom prženiju. A koju sam ja, izbirljiva, ili kako bi se stručno reklo mrljava na hrani, odbijala, izbegavala kroz detinjstvo i pubertet i prepoznala tek sa prvim „Dobro jutro″ mlade životne zrelosti, kad mi se prženije sa sve svojim kiselo-gorkastim ukusom, kalorijskim bremenom i od moga oca sročenim aluzivnim, komičnim imenom ukazalo kao ukusan razlog za porodično okupljanje nedeljom ujutru. Sentimentalno-pikantna aroma ovog masnog, prženog specijaliteta sa sve svojom kiselinom i gorčinom deo je vrednog sadržaja onog testamenta koji nam je tata ostavio da ga čuvamo u sebi, ne u banci. I sad, dok pišem, dakle ne moram ni da ga kušam, ja se hranim ljubavlju, humorom svih onih šala koje je ikada preda mnom izgovorio, mudrostima koje mi je ikad na bilo koji usputan ili direktan način prosledio, pogledom koji me čita, onim „sine” koje me podržava i hrabri, zahvalnošću što me nije ostavio za život nespremnu, kao čoveka nedovršenu i sa teretom nasleđenog novca, nekretnina, veza…
On uzima prvu krpu koja mu se zašareni u vidokrugu, krajku hleba, viljušku i šerpu. Postavlja krpu, namesto stoljnjaka, na salonski sto s mermernom pločom u dnevnoj sobi, namesto trpezarijskog. S mirisom gotovog prženija, mama i ja stižemo za tu trpezu, i zalažemo se uz etno jutarnji program na prvom kanalu Nacionalnog servisa. Razgovaramo, nekulturno dok žvaćemo, komentarišemo, šalimo se, pa pijemo kafu, odmaramo…
Za ovo jelo potrebno je:
da se osetite kao voljeno dete ponosnih roditelja
da dozvolite sebi suzu i osmeh u istom momentu
da telefonirate s nekim članom porodice dok se jelo prži
da nabavite recept za turšiju.
Dok je još imalo vremena, nikad mi nije na um palo da upitam za postupak spravljanja ovog autentičnog specijaliteta. Ali posedujem znanje degustatora i poneku sliku, uhvaćenu u prolazu kad se jutrom probudih ranije, oca u kuhinji za sudoperom gde ispira povrće; za šporetom gde u šerpu secka komade narandžaste paprike; za šporetom opet, s varjačom u ruci. To je taj brkati mačo muškarac krupnog glasa i burnog temperamenta, koji se nije bojao skoro ničega realnog, pa ni kuhinje.
Tu je, osećam ga, samo ne mogu da ga oslovim „ćale”, a da mi kaže „molim”. Tvrdim da je ovde, u ovim redovima koje gledam kroz vodu u očima, u svakom bitu mog ubrzanog srca, na pravom mestu u ovome svetu, u svakom zalogaju prženija…
Rekonstruisana receptura:
Izvaditi iz turšije (tzv. starinske čiji su sastojci samo paprika, mesnata, i zeleni paradajz) 6-7 paprika i paradajza malo manje od paprike. Staviti da odstoji malo u hladnoj vodi, kako bi se eliminisao višak soli i kiselosti. Iseći potom na komade, ne previše sitno, i pržiti uz povremeno mešanje u poklopljenom sudu dok paprika ne omekša toliko da se komad lakim pritiskom varjače lomi na dva dela. Otklopiti da ispari višak vode, dodati šaku čvaraka, čim počnu da se tope ! začiniti sa dva, tri jajeta, promešati i izmaći sa vatre.

Dubravka Matović