Leptiri u martu

 

Ako me već vučeš za rubove

rukava od jeftine svile

snage kojoj se diviš

Znam da kolutaš očima

i dobro poznajem tu sekundu

slučajnog osmeha koji bi prikrio

Naivan si slučajni prolazniče

ne vidiš dalje od sopstvenog kalupa

ti koji me viđaš skoro svaki dan

viđaš onako kraičkom levog oka

i vrhom kažiprsta

kojim me usmeravaš ka vratima

moje osvešćenosti šta sam za tebe

jer bih se u suprotnom poljubila sa zidom

i bio bi sladak taj poljubac

kao onaj prvi iza škole

koji sam doživela s nekim bogaljem

slepcem ili drugim invalidom

kako si glup i kako te mrzim

mrzim te kao samoću za šoljom kafe

i kao želju da sama otrčim na vrtešku

i tamo čitam ukoričene pesme o ljubavi

Mrzim te kao što mrzim krcate ulice

u kojima sam sama i uplašena,

Mrzim te kao što mrzim plaže

poput one na Adi Bojani

na kojoj sam jednom toliko plakala zbog tebe

jer nisam mogla da odlučim mrzim li

zavidnu, ljubomornu sebe

ili tebe koji me takvu ne primećuješ

onda sam prelomila, ako te baš zanima,

kad me već vučeš za rukave

samopouzdanja od jeftine svile

pa ti kažem: Mrzim te…

Hvala ti:

 

Poneo si malo moje mržnje sa sobom

I kao da je martovsko sunce

poslalo krila nekog insekta

znam: to je leptir

jedan, drugi… deseti

tako ih mnogo volim

i ova kineska svila nije toliko loša

kao što ni ti nisi zaslužio

da te ovoliko mrzim

i sad te mrzim manje

toliko malo da ću postati ravnodušna

I još jedan krupni leptir

kao da se negde najeo sreće

šapnuo mi je na uho jednu tajnu pesmu

koju toliko volim

da više nemam snage da mrzim.

 

Beli cvetovi u mulju

 

Kada bih mogla da je naučim samo jedno slovo

da mogu da kažem: rastu beli cvetovi u mulju

Zaključavam vrata, ne i dobro jutro

za devojčicu što me mazi po ruci

i govori: teto, baš si lepa

I ti si lepa, zagrlila bih je.

Ne zaustavljam se, ostavljam samo osmeh

da upamti da sam htela

da joj se približim

Da li se i dalje plašiš lifta?

Ne, ti se toga sećaš?

Kupila bih joj najvećeg žele zeku na svetu

dala joj haljinicu od teksasa

poljubila u oba obraza i svima rekla

rastu beli cvetovi u mulju

Sedela bih s njom na ivičnjaku

listala slikovnice i brojala autobuse

pevala bih joj nevešto

i češljala kovrdže

 

Njena sam nesuđena majka

nesuđena drugarica

nesuđena učiteljica

Prolazim kao ostali pored

belog cveta izraslog u mulju

kupujem

Čokoladne bombone i male zlatne narukvice

Sakrivam iza ogledala

Sve zaboravljene

Male suze

Nek ostane što duže devojčica

musava od sladoleda, nestašna od trčanja

da je ne kupi čiča iz susedne zgrade

da ugazi latice i uzme joj knjige

koje joj nikada, neću kupiti

Da joj ne zaudara na jeftin duvan

i psovke bez padeža

Nek uzdigne svoj mali nos

i pogleda daleko

u dobroćudnog prodavca svemira

Da je razmazi preko mere

Da je Vodi na baletske predstave

Da je nauči da piše knjige

Da je nauči da se gospodski smeje

i pije iz staklenih čaša s nožicama

popunjenim od kokosa i bele čokolade

S biserima razigranim na ušnim školjkama

Samo još…

da prevari sudbinu

 

Molba

 

Anđeoski pramenovi sanjaju

U krevetima zlobe

I možda žive u mojim rečima:

Poštuj me kao dan,

Kao zavese preko prozora,

Slušaj me kao muziku

A isključi radio

Poljubi vrata i otključaj strpljenje

Pusti da slušam knjige

koje pišu vetrovi i vetrenjače

dok penzioneri trče po travnjacima

i hvataju gusenice

za budući život

Bacaju smeće u kontejnere

Čekam nekog da dođe

Da pokupi odeću za siročad.

Pusti da zauvek plačem,

Da razbijem te na delove.

Automobili me zaobilaze u širokom luku:

Ne ličim na baru razmazane krvi

Na zarđalom asfaltu.

Kupi mi sunce da ugrejem mladunce

I bogatstvo da nahranim mačku

Umorna ih čeka na pragu zenica.

Prokletstvo si ovaploćeno u zmiju

Izgrizaš mi prste na nogama i prste na rukama

Prste na ušima i prste pod pazuhom

I ko zna gde sve imam prste

Kad pišem,

Pišem, pišem

I ko zna gde sve imam ljubav

Za sunčanu reku, keks na najvišoj polici

Klavir po svojim notama

Male skijaške pantalone…

Ne za bioskope,

Ne za hladan radijator i hladan osmeh

U zamenu za još hladniji

Poljubac u obrvu.

 

Monolog s tobom

 

Ne znam kako izgledaš

Ali svejedno

Više me zanima ima li zaštitni poklopčić

Tvoja četkica za zube.

Zoveš se nekako

 

Možda kao komšija

Iz zgrade broj 6

Baš kao i ja

A tako se nekako i prezivaš

I nemaš više godina od Aristotela kada je umro

 

Zanima te je li mi teško

Da spremam ispite

I smeta li mi kiša

Koja je upravo počela da pada

 

Zašto gledaš u telefon?

Gledaj me u oči dok pričamo

Ako stvarno hoćeš

Da ti kažem ko sam

Mi baš i nismo toliko različiti

Koliko se god uzdizao iznad mene

I zahvaljivao Dionisu

Što si s druge strane stola

Mi, baš, i nismo toliko različiti.

 

I ja se zaljubljujem u skotine

I skidam zvezde i odeću za njih

I mene je tukla sestra

Kad sam joj ubacivala smoki u majicu

A ja sam joj vraćala

I moja mama je prevarila tatu

A on je saznao

Bilo je krvi nad lavaboom

A ja sam ga odvlačila iz kupatila

 

I ja pijem Šveps i jedem kokice

Dok ležim nedeljom u krevetu

A onda se čudim

Što su mi farmerke ponovo uske

 

Ni ja ne volim da pijem

Kafu iz tuđe šoljice

I prevrćem očima na zagriženu plazmu

Malo vlažnu od bebine pljuvačke

Ni ja ne volim

kad mi pruže ruku

i stegnu je tek onoliko

koliko je dovoljno da ti poruče

da si crv…

 

I plačem kad vidim decu prosjake;

I smejem se kad se okliznem i padnem na trotoar

 

Mrzim kad sumnjaju da vredim više

Od životinje koja se bori

I uspeva uprkos ranama

Da bude brža od drugih

ali njene rane su takve

da ne zaslužuješ da ih gledaš

samo ćeš joj prstima proći kroz krzno

potapšati u znak naklonosti

žaljenja i ničeg više…

I znam

Već i tebi postaje neprijatno

Ali upamti jedno

sličniji smo mi

mnogo više

nego što želiš

Šta ćeš

Jer na kraju,

Svi smo mi ljudi.

 

Pijanac

 

Čovek tera kišu s brkova

preskače još jedan ženski lakat

kiša se penje na oblake

Čovek otvara razjapljene reči

poneka pocrnela pa trune

u šupljini između kolovoza i staze za pešake

šušti mu u ušima

račun na autobuskoj stanici:

plastika ruma

Periferni vid muca:

Prozori na zgradi pocrneli od dima

požuteli donji spratovi

Očne duplje kruže oko starca , pružaju ruke u stranu

iz obe cure novorođenčad: bliznakinje

Čovek ih skuplja u dlanove

gura u džepove kombinezona

Samo da požuri kući

da ih saspe Marti u grlo

rađaće ih na pun mesec

rumene od krvi, pijane od detinjstva.

Toplota u trbuhu, toplota u ustima

Dobro je ostati na autobuskom stajalištu

dobro je sagoreti

više nikad ni dinar!

Ni jedan jedini dinar za Beznaniju, B. B… Bežaniju.

 

Ana Jovčić, iz neobjavljenog rukopisa