Dečak i njegov rezač

Bio jedan dečko kome je mnogo bilo stalo do svojih stvari. Nije da je bio loš i da nije mario za ljude, naprotiv, bio je vanredno dobar i isto tako veoma mario za (naravno, njemu drage) ljude, ali je bio neobično vezan za stvari, pogotovo one iz njegove pernice i samu pernicu. Voleo ih je. Brinuo o njima.
Nažalost, devojke u njegovoj školi nisu imale razumevanja za tu njegovu ljubav (odnosno, imale su, pa su je i koristile). Šarale bi mu pernicu na najvarvarskije načine rasturale kud-koju olovke, lomile mine na patentari, gađale se njegovim gumicama itd. Čak su mu, mimo svih običaja, i profesorke otimale njegove raznobojne olovke (sudbina ga nije mazila).
Na kraju svih tih strahota od vrednih mu je stvari ostao samo jedan plavi rezač. On je za njega bio poseban; prvo, bio je vrlo lep, neobičnog oblika, ali je pored toga imao i posebnu providnu pregradu za nusprodukte rezanja.
U danima koji su usledili, od svih školsko-drugarskih uspomena taj mu je rezač bio najdragocenija.
Oženiše ga. Ni žena nije imala mnogo razumevanja za ovu njegovu ljubav. Da bi izbegao neprijatne scene (on nije bio čovek koji bi izazivao sukobe), i da „dragoj, suncu mome” ne bi smetale, rešio se svih tih „kuco, detinjaste su ti” stvari. Jedino je rezač zadržao. Činilo mu se da bi bez njega i jedan deo njega samog nestao. Rezač je krio od žene.
Ni kada je dobio decu, stvari se nisu mnogo promenile. Samo su nestajale. Od njega sveg pedantnog, rodiše se sve neki aljkavci. Čim su dovoljno porasla za tako nešto, i ona su ga ismevala. I od njih je morao da skriva rezač.
Ta ista deca su ga, čim je dovoljno ostario, strpala u starački dom.
Više ga nije ni čudilo što je čak i ta penzionerija, kada je saznala za njegovu sklonost, počela da mu se ruga. I to sa onom naročitom zlobom svojstvenom starim ljudima. Okupljeni oko televizora u dnevnom boravku, glasno bi se smejali i upirali prstom u njega. Onako već obnevidelom (sudbina ga uopšte nije mazila), sakrivali su papuče, mešali lekove, i onda se u potaji cerili. On čak i da je znao da su to bili oni, ne bi im zamerio, jer je i u tim godinama sačuvao svoju dobrotu. Sačuvao je i još jednu stvar – svoj rezač.
Metalni deo beše savim zarđao, i davno on već nije mogao da se koristi za svoju prvobitnu namenu. Ali on ga je, u poslednjim danima na samrtnoj postelji, krkljajući (sudbina ga odista nije mazila), grčevito držao u svojim koščatim, već gotovo sasušenim prstima. Tako i umre, privivši svoj kristalno plavi rezač na grudi.
Opoja ga pop, plakahu deca mu, prijatelji govorili kako je bio dobar čovek, i uopšte sve po redu. Kako je bio pravednik, ode mu duša na nebo.
A tamo je stigao (u spiritualnom obliku) držeći u rukama rezač (takođe u spiritualnom obliku). Kako se samo oduševio! Mislio je da će sada u miru i spokoju moći da provede večnost sa svojim rezačem, sa samim sobom, i po kojim anđelom.
I prolazahu tu neki anđeli. Primetiše njega, a primetiše, Boga mi, i rezač.
-Šta ti je to?, upita jedan ljubazno ga pozdravivši.
On otvori dušu i sve im potanko objasni (a anđeli, hvala Bogu, imaju strpljenja). Oni se međusobno pogledaše i nekako blaženo nasmejaše. Onda jedan iznenada pristupi, brzo kao mačka koja grabi meso (sa nebranjenog stola), i uze mu rezač. Zatim počeše da se dobacuju njime, da mu se izruguju i viču pogrdne reči. Njegova je jadna duša molila, trčala od jednog do drugog do iznemoglosti…. Tada ga jedan pusti da mu se skroz približi. Tek da uzme svoj rezač nazad, a ovaj – paf! Poleti. A anđeli – popadaše na zemlju i treperiše od nekog anđeoskog, zvonkog smeha. I tako su ga kinjili skoro ceo jedan rajski dan (a taj je podosta duži od običnog, zemaljskog).
Kad su mu, konačno, vratili rezač, on se (u izmučenom spiritualnom obliku) jedva dovuče do Boga.
Po prvi put uspe da skupi hrabrost i reče: -Nema pravde.-
-Nema, odgovori Bog, i čistom silom misli smrvi njegov rezač u najfiniji prah.

Luka Kurjački