Ahil i Schollova turpija

Tvrde pete nisu dobar znak danas. Za njih će se postarati par kvalifikovanih kozmetičarki iz obližnjeg salona koje će vam ih dobro ostrugati. Prvo će ih umočiti u tečnost napravljenu od 5 supenih kašika 3% hidrogena i 3 supene kašike glicerina. Sedećete tako uz po neki hit Phila Collinsa sa radija Hit FM– a Collins već odavno nije ni za šta bolje osim za vožnje Cargom i pedikir. Tvrde pete nisu dobar nagoveštaj: naslućuje se da ste navikli da koračate. Ako vam kozmetičarke ne ulivaju poverenje, odlučujete se za privatno suočavanje sa njima. U takvom intimnom aranžmanu nema prostora za dotrajale hitove – samo vi i posledica konstantnog natiskanja peta u otvorenoj obući. Proslavljam ove godine još jedno u nizu nabijanje istih tih peta. Zajedno sa svim svojim saborcima i pobratimima. Tu koheziju i kolegijalnost nauka voli da zagrne istim terminom – milenijalci. Eto svih nas koji svake godine zabadamo tzv. Calcaneus, ispod gležanjske kosti, a i jagodice na prstima Guglom, Trip Advajzerom i Tinderom. Ujutru ispijem kafu, izguglam vlažnost vazduha i pritisak, Trip Advajzer koristim za tripovanje o kraćem putovanju, a partnera tražim na Tinderu. Udarim par selfija, ima sada i onaj koji može da stavi pegice i da hijaluronski doprinos na gornju usnu, a ujedno ima i efekat rinoplastike na nos, kakav god da imate. Zveknem par komenatara na Fejsbuku. Često stavljam emotikon šaka koje se mole da kažem „hvala“. Često lajkujem kada mi se ne sviđa. Često ne seenujem ono što mi je neprobavljivo. Često ne odgovorim kad mi ne odgovara. Dvadeset sedmu godinu za redom naguravam u pete prepuni javni prevoz. U njemu može da vas zgazi samo nesnosna plavuša u crnim Zarinim natikačama. Reći će „izvini“. Neće staviti Durerove Betende Hände, verbalna je – uputiće samo bolećiv pogled. Reći ću: „Ma ništa“. I nesnosne, bilo brinete bilo plavuše, dele problem sa mnom ogrubelih peta. One iz odeljenja, koje su se njihale na stolicama dok se drobilo o Ilijadi – imaju decu. Kače ih na Instagram. Kače i po neki obrok dnevno. Po neki udar kofeina u lepom enterijeru. Po nekog lepog supruga (ili ne). Suprug je pazario kvalitetan verenični prsten, ima Pinterest, zna kuda da usmeri interesovanje i kapital, stari dobri marksista. Ako ti je dobrog deteta – okači. Ako ti je dobrog posla: obesi rokovnik, filtriraj kafu, filtriraj kroz Vintage Paris od Dashe Kochukove, probaj onu rinoplastiku ako bi da si u kadru: napiši „Monday is a state of mind“ čak i ako je Utorak. Dvadeset sedmu godinu tabanam kroz Zdravka Čelara, uglavnom nema mesta u trideset trojci. Počela sam više da se služim taksi prevoznicima. Milenijalski naravno: lociram se na aplikaciji, pronađem taksistu. Osećam se sigurno kad se lociram. I još sigurnije kada mi iskoči da će me Petar Filipović pokupiti svojim Škoda Rapid vozilom za 12 minuta. Verujem Petru Filipoviću i uvek dođe za 12 minuta. Negde sam pročitala kako eto ti milenijalci malo zarađuju usled posledica ekonomske krize iz 2008. Braća Grci zato kažu „Generacija sedamsto evra“. Talijani kažu „mileuristi“ – tamo imaju soma. Ovde gde se ja lociram kada tragam za taksi vozilom ja bih rekla „Tendinozna generacija“ – kolektivno eto došlo do iritacije ahilove tetive – a kažu hoće to od prekomerne fizičke aktivnosti i dugotrajnog naprezanja. Još ako sve vreme stojite jer nema ni busa ni Škode: eto tendinoza ahilove pete. Ti saborci koji su se već izmorili od istegnuća u predelu tetive, seli su u avione i poleteli negde gde im je draže da ih oslovljavaju sa „mileuristi“ nego „turisti“. Oni sa mađarskim pasošima lakše su sleteli. Oni bez mađarskog pasoša morali su da mozgaju drugačije. Bude mi toplo oko srca da znam da neki zemljaci vode računa o tabananju, pa nema petnog trna, frakture ili degenerativne promene tetivnog tkiva. Njima jednom mesečno namenim razglednicu i po koju reč, zalepim markicu i to je to. Tu su se šćućurili u onu statistiku od 16.000 ljudi godišnje – ili tako zbori migracioni saldo. Ovi saborci koji i dalje prešetavaju sa mnom po granitnim presloženim Vesićevim kockama, kockajući se pasionirano, iščekujući trolu 41 na trgu. Ako je nema duže od 15 minuta, pomoći će Petar Filipović, ako vas locira. Ako vas ne locira, sačekajte 41. Dvadeset sedmu tek uglavljujem pete ovim gradom i Gugl mi pomaže samo toliko da nabavim Shollovu električnu turpiju na Kupindu. Njome mogu da stružem do mile volje, sve dok ne počnem da guglam „Kako se dokopati mađarskog pasoša“ i „Viszontlátásra!”. Nabijam pete dok pokušavam da se probijem kroz 27. marta, dok pokušavam da se izborim sa infostanom i elektrodistribucijom: mada evo kažu da veš mašina neće moći na centrifugu posle ponoći. Kažu da to neće biti u skladu sa kućnim redom, čak i ako je do 50 decibela. Tu gde sam ja, jataci i doglavnici: svi smo na centrifugu posle ponoći. Posle ponoći gradski prevoz nudi samo neke noćne autobuse pune samoglasnika: A, E, O (nema EU). Često odaberem da se vucaram sopstvenim koracima: u Beogradu u jesen može da bude dobro i u 27. marta. I u 29. novembra. Ako imaš negovane pete – okači. Filtriraj kroz onaj Vintage Paris. Napiši „Belgrade is a state of mind“ čak i ako si u Berlinu. Ako su pete zadebljane, konsultuj Gugl ili investiraj u Shollovu turpiju. Planiraš li da tabanaš još ovde – zaboravi na kućni red – pripazi na tu petu brate Ahile – ima ovde još da se stoji, stoji, stoji u mestu.

Irina Markić