***

u mojoj kolibi zvoni telefon. ali ja nemam telefon. on ipak zvoni po svoj dužini košulje koja se suši. moraću makazama da predvojim ogrebotinu. rep nastavlja da gmiže preko poda i produžava signal. udiše i zaranja, pevuši iz vodene utičnice. kada bih našao način, javio bih da me nema u kolibi. ali ja sam u kolibi iako bruji telefon. bistru slušalicu sam zahvatio dlanom i prelio je u bokal. kad god ugledam neka usta na prozoru, uvek su mutava i pomračena. ako već govoriš, odaberi kašiku koja kucne u čašu pre nego što zahvati dno grla. evo šaran želi nešto da mi šapne na uho. odškrine vrata i trlja dlanove da bih poverovao da mu je hladno. potpuno sam pritajen. zvona se podvlače pod sebe. jedan glavati mehur raste do pucanja poput bešike utopljenika. jedan glas se savija u zašivene usne. ali telefon i dalje doziva, zvučni zid pljušti preko temelja kolibe. konačno podižem slušalicu. tiše od noćnog rasta vodostaja, riblji vokali me hrabre: znamo da nisi tu, znamo da nisi tu

(iz zbirke Crvena planeta, 2014)

Novi tatica

Rodio sam se iz očevog bubrega – njegov zlatni kamen, tako me je zvao – jer majka je već bila među oborenim pticama, odbegla je pernata kroz lovačke kotarice. Tata me je zato sâm pekao u pelenama i kišnim mlekom cedio i strukovima šina ljuljao, od podivljalog kaluđera veseliji tatica, izlazio je kad prozori uvuku jezike a ujutru u uglu brvnare vidim krzna odrana i repove zagrljene i kože spremne za prsluke. Nekada bi razvio krila gusta kao gibanice, prijatelji grizu roštilj i kažu gledaj ga, na zmaja liči iz rerne izlivenog, smeju se a ne znaju da tata ume požar po razdeljku da iznikne i stablima da obraduje nagorele izlete, nekad i kleštima plamen da traži pod zubima poznanika. Do sada ni varnice nije našao.
Sve što umem naučio me tatica, kornjače da raspečatim i ribnjake da porazim i svinjskim dušama pijukom cevčicu da napravim, sve da ponavljam što on govori naučio me, kaže gledaj prljava krmača leti prema nebu, prljava krmača leti prema nebu, i oči ne skreći kad ulicom hodaš, ne skreći zenice kad ideš među ljude, i čija je dublja glava proveri, čija je glava proveravam. Glasno isukan otac podizao je svoj dragi grumen i učio me da pas obožava samo palicu i da iza svake boje postoji makar porezano crvena, da starci razumeju samo batinu i da im rado po temenima slamčice sadim. Sagao se tako jednom i osedeli tatica i dušu sam mu oslobodio kroz nežan prorez.
Ponekad mislim na njega dok šetam sina, nedostaje mi, onako glavat i širokih dlanova.
Onda podignem pogled i iznova setim se: moja crnina je plava

(iz zbirke Usta bez kapaka, 2019)