a

All ideas streamlined into a single flow of creativity. Smiltė.

LA offices

Dve molitve

 

(I)

 

Skočivši sa pramca u plitku vodu

osetio sam pod stopalima struganje peska

na mokrim butinama reski udar vetra

na licu opaljenom sunčevim zracima

hladne kapi kiše

oluja se spremala

u daljini je stajala moja kuća

u kući žena sin i sve ostalo

znam dobro da je more nemirno

i da utopljeni uvek prekoreva vetrove

more nije kao tlo koje se ne pomeri

kada se odupreš o njega

skočiš i uvek znaš da ćeš pasti

more su podavljeni i more je vreme

ne bi bilo brodoloma ni talasa

ne bi bilo ni putovanja

ne postoji čovek za koga će napisati

„Sjedio je i pušio mirno,

gledajući oko sebe stvari mirne

:vodu i vazduh.”

jer takav čovek ne može da umre

ali naivno

oluja se spremala

a ja sam se vratio

sa tupim kopljem u ruci

i grčevima u stomaku

moje su godine prošle

izmerene pučinom koja se neće potrošiti

sada kada sam video svoju kuću

i u kući ženu sina i sve ostalo

napuštam obalu

i kada pobijem prosce i kaznim služavke

zakopaću psa ali i talase

i crepove sa kojih curi vino

i njihove ruke i vesla i iskopane oči i krike

i ukradena goveda i vetrove i godine

ostaje mi samo

da čekam smrt

(valjda sam toliko zaslužio)

neka bogovi budu sa mnom

želim samo da se smejem

dok mi sin bude probijao pluća

moj sin iz mora moje vreme

poslednji put

 

(II)

 

 

Obrevši se na ovome svetu koji nikada nisam napustio

stojeći među znakovima grada

osetio sam smrad gori od svake štale

i bledo svetlo koje bode jače od sunca

ja nisam stvorio grad stvorili su ga ljudi

shvatio sam da sam prosjak u tom svetu

oluja se spremala

kapi su bile prljave i vetar je urlao zlim glasom

video sam kuću i drugu kuću i još jednu

hiljade kuća hiljade zatvorenih kutija

čuo sam talase i nisam znao gde da odem

shvatio sam da je ovaj grad ostrvo i da su svi gradovi ostrva

i kao da sam sa pramca skočio u plitku vodu

i osetio pod stopalima struganje peska nešto se u meni slomilo

grad me čeka

ja nemam gde da odem

prizvao sam u sebi ljude i znane i neznane

neka noćas ne pada prljava kiša

neka noćas ne duva zao vetar

negde postoji blago mesto gde se sliva kišnica

ja se molim da se u ovom snu grad ne razatka

neka ljudi napuste kutije i izađu na ulicu

i neka se ne okrenu za mnom osim ako to ne bude dete

koje drži oca za ruku i koje će isploviti kada stasa

 

O nadi

 

U neka jutra se probudiš tužan

i zapitaš se da li će brodovi nositi

tvoje nerođene sinove i

neprobuđene kćeri ka obali

nećeš ih voditi u zoo-vrt niti ćeš

kupovati šećernu vunu

nećeš platiti vožnju na plavom magarcu

ili plastičnom lavu

nećeš se ni slikati da bi barem papir zapamtio to jutro

dok okolo drugi pevaju

uzvikuju veselo kako je danas baš lep dan

da se provede u luna parku i

da se proba panorama

i nemojte se plašiti sa vrha se

vidi pola grada a kada siđemo

kupiću vam šećerne jabuke da

probate je l vidite kako su crvene

prvo ih umoče

u šećer pa ih onda ispeku

radi i autodrom

naučiću vas da vozite

a onda idemo da vidimo slona

i svi uglas govore u parku jedu kokice i piju limunadu

a ti se u neka jutra probudiš tužan i

pomisliš kako će brodovi ipak

nositi tvoje nerođene sinove ka obali

i neprobuđene kćeri koje će jedine imati tvoje oči

 

Nemoć

 

Sirene su me ipak ubile

ne kada su prepoznale moju krv

nego kada su začule pesmu

ali ne pesmu koju su noćima budno čekale

da dozvoli spokoj da podmetne privid smisla sa

da su upoznale strah

i zbog toga će me rastrgnuti o stene

u pesmi nema mesta za njih

a ima za tolike dečje osmehe

majčine suze menstrualne boli i druga cvetanja

i tek sada im je jasno da postoji dno

na dnu je praznina i ja im ne zameram

na dnu očiju je strah

na dnu mora su katarke obrasle algama

i nepostavljena pitanja

na dnu grada su pragovi do kojih dopire voda

i koji se još uvek sećaju

na dnu boga je čovek

na dnu čoveka je vera

na dnu vere je nemoć

i ja ih ne krivim što su me rastrgle

u pesmi nema mesta za sirene

i za sve što nije čovekovo

na ovom svetu nema mesta ni za šta što nije čovekovo

 

 

to je čovekova velika pesma i pomalo je sve to tužno

zbog toga se i ne ljutim

na kraju neispisane pesme

na tuđem dnu

*

Možda na nesreću

nije na ovome svetu milomir samo

san koji je sanjao i dan koji je hodao

na pijaci kupljeno povrće

i česma koju ne može da zatvori

nije milomir ni između

nebo je jutros pokislo

a trave su izrasle naglo

ni tuđi sedi uvojci ni lišće koje mrvi

prstima

ni pesma bilo koja pesma

na brdima grane su polegle

a sunce izlazi

i preko noći

trgovi su puni ljudi i dece i životinja

mirišu razrezani kestenovi

i klipovi su pocrneli

u gradu gostuje cirkus i uvek neko

čita svoje i tuđe

ali nije milomir ni senka koja

kupi rosu ni pogled ka bogu

ni stopala u blatu ni kruška kada

gnjila pukne o zemlju

nije milomir zvuk kostiju svoga pradede

i karlica njegovih sinova zauvek zatvorenih kuća

zatrpanih bunara i zaraslih livada

nema potrebe

da gleda u fasade da deli

kajsije da stoji ispred vrata

da crta ptice i oblake

da iznosi mrak iz kuće

da traži vrisak

u kojem će prepoznati

snove svojih sinova

nema više potrebe

ni obrisana strana ni pocepana slova

ni seme koje kaplje niz butine

ni ime na papiru

nije milomir više

ništa

 

Milomir Gavrilović, poezija