Dve molitve
(I)
Skočivši sa pramca u plitku vodu
osetio sam pod stopalima struganje peska
na mokrim butinama reski udar vetra
na licu opaljenom sunčevim zracima
hladne kapi kiše
oluja se spremala
u daljini je stajala moja kuća
u kući žena sin i sve ostalo
znam dobro da je more nemirno
i da utopljeni uvek prekoreva vetrove
more nije kao tlo koje se ne pomeri
kada se odupreš o njega
skočiš i uvek znaš da ćeš pasti
more su podavljeni i more je vreme
ne bi bilo brodoloma ni talasa
ne bi bilo ni putovanja
ne postoji čovek za koga će napisati
„Sjedio je i pušio mirno,
gledajući oko sebe stvari mirne
:vodu i vazduh.”
jer takav čovek ne može da umre
ali naivno
oluja se spremala
a ja sam se vratio
sa tupim kopljem u ruci
i grčevima u stomaku
moje su godine prošle
izmerene pučinom koja se neće potrošiti
sada kada sam video svoju kuću
i u kući ženu sina i sve ostalo
napuštam obalu
i kada pobijem prosce i kaznim služavke
zakopaću psa ali i talase
i crepove sa kojih curi vino
i njihove ruke i vesla i iskopane oči i krike
i ukradena goveda i vetrove i godine
ostaje mi samo
da čekam smrt
(valjda sam toliko zaslužio)
neka bogovi budu sa mnom
želim samo da se smejem
dok mi sin bude probijao pluća
moj sin iz mora moje vreme
poslednji put
(II)
Obrevši se na ovome svetu koji nikada nisam napustio
stojeći među znakovima grada
osetio sam smrad gori od svake štale
i bledo svetlo koje bode jače od sunca
ja nisam stvorio grad stvorili su ga ljudi
shvatio sam da sam prosjak u tom svetu
oluja se spremala
kapi su bile prljave i vetar je urlao zlim glasom
video sam kuću i drugu kuću i još jednu
hiljade kuća hiljade zatvorenih kutija
čuo sam talase i nisam znao gde da odem
shvatio sam da je ovaj grad ostrvo i da su svi gradovi ostrva
i kao da sam sa pramca skočio u plitku vodu
i osetio pod stopalima struganje peska nešto se u meni slomilo
grad me čeka
ja nemam gde da odem
prizvao sam u sebi ljude i znane i neznane
neka noćas ne pada prljava kiša
neka noćas ne duva zao vetar
negde postoji blago mesto gde se sliva kišnica
ja se molim da se u ovom snu grad ne razatka
neka ljudi napuste kutije i izađu na ulicu
i neka se ne okrenu za mnom osim ako to ne bude dete
koje drži oca za ruku i koje će isploviti kada stasa
O nadi
U neka jutra se probudiš tužan
i zapitaš se da li će brodovi nositi
tvoje nerođene sinove i
neprobuđene kćeri ka obali
nećeš ih voditi u zoo-vrt niti ćeš
kupovati šećernu vunu
nećeš platiti vožnju na plavom magarcu
ili plastičnom lavu
nećeš se ni slikati da bi barem papir zapamtio to jutro
dok okolo drugi pevaju
uzvikuju veselo kako je danas baš lep dan
da se provede u luna parku i
da se proba panorama
i nemojte se plašiti sa vrha se
vidi pola grada a kada siđemo
kupiću vam šećerne jabuke da
probate je l vidite kako su crvene
prvo ih umoče
u šećer pa ih onda ispeku
radi i autodrom
naučiću vas da vozite
a onda idemo da vidimo slona
i svi uglas govore u parku jedu kokice i piju limunadu
a ti se u neka jutra probudiš tužan i
pomisliš kako će brodovi ipak
nositi tvoje nerođene sinove ka obali
i neprobuđene kćeri koje će jedine imati tvoje oči
Nemoć
Sirene su me ipak ubile
ne kada su prepoznale moju krv
nego kada su začule pesmu
ali ne pesmu koju su noćima budno čekale
da dozvoli spokoj da podmetne privid smisla sa
da su upoznale strah
i zbog toga će me rastrgnuti o stene
u pesmi nema mesta za njih
a ima za tolike dečje osmehe
majčine suze menstrualne boli i druga cvetanja
i tek sada im je jasno da postoji dno
na dnu je praznina i ja im ne zameram
na dnu očiju je strah
na dnu mora su katarke obrasle algama
i nepostavljena pitanja
na dnu grada su pragovi do kojih dopire voda
i koji se još uvek sećaju
na dnu boga je čovek
na dnu čoveka je vera
na dnu vere je nemoć
i ja ih ne krivim što su me rastrgle
u pesmi nema mesta za sirene
i za sve što nije čovekovo
na ovom svetu nema mesta ni za šta što nije čovekovo
to je čovekova velika pesma i pomalo je sve to tužno
zbog toga se i ne ljutim
na kraju neispisane pesme
na tuđem dnu
*
Možda na nesreću
nije na ovome svetu milomir samo
san koji je sanjao i dan koji je hodao
na pijaci kupljeno povrće
i česma koju ne može da zatvori
nije milomir ni između
nebo je jutros pokislo
a trave su izrasle naglo
ni tuđi sedi uvojci ni lišće koje mrvi
prstima
ni pesma bilo koja pesma
na brdima grane su polegle
a sunce izlazi
i preko noći
trgovi su puni ljudi i dece i životinja
mirišu razrezani kestenovi
i klipovi su pocrneli
u gradu gostuje cirkus i uvek neko
čita svoje i tuđe
ali nije milomir ni senka koja
kupi rosu ni pogled ka bogu
ni stopala u blatu ni kruška kada
gnjila pukne o zemlju
nije milomir zvuk kostiju svoga pradede
i karlica njegovih sinova zauvek zatvorenih kuća
zatrpanih bunara i zaraslih livada
nema potrebe
da gleda u fasade da deli
kajsije da stoji ispred vrata
da crta ptice i oblake
da iznosi mrak iz kuće
da traži vrisak
u kojem će prepoznati
snove svojih sinova
nema više potrebe
ni obrisana strana ni pocepana slova
ni seme koje kaplje niz butine
ni ime na papiru
nije milomir više
ništa
Milomir Gavrilović, poezija